7/12
Ubrzo
stižemo u Rogaču ... 
Rogača
nije toliko staro selo, ali je kudikamo veće i razvijenije od Dučine ...
Pisani
podaci o Rogači potiču tek iz početka XVIII veka, na karti iz doba
Austrougarske vladavine (1718-1739),
na kojoj
je ovo naselje zabeleženo pod imenom Rogomiz ... 
Za razliku od Dučine koja uopšte nema svoju crkvu, Rogača ima
upečatljivu belu crkvu ... Selo Dučina zapravo pripada rogačkoj parohiji
...
Lesija parkiramo na centralnom seoskom trgu ... 
Kao što sam već spomenuo, cela teritorija opštine Sopot je veoma uredna
i čista, a na svakom pogodnom mestu su postavljeni kontejneri,
kako oni
obični za odlaganje smeća, tako i žičani sanduci za odlaganje plastičnog
otpada ...
Tu na
trgu se nalazi spomenik sa uklesanim imenima 67 građana sela Rogača
poginulih tokom Narodno-oslobodilačke Borbe 1941-1945 ...
Spomenik je podignut 1962. godine i na njemu su upisani stihovi "Mi
smo pali za ono što ste vi za navek stekli, da buktinju prenosi svaka
nova smena.
Mi ne
ćutimo ni sad, no mi smo svoju reč rekli, rekli za sva vremena."
...
Sa druge
strane trga nalazi se spomenik vojvodi Janku Katiću, jednom od
organizatora Prvog srpskog ustanka,
rođenom u
selu Rogača sedamdesetih godina XVIII veka ...
Spomenik je podignut 2004. godine, a autor spomenika je vajar Milanko
Mandić ...
Janko Katić je uoči izbijanja Prvog srpskog ustanka obavljao dužnost
kneza Turijskog sreza ...
U ustanku
je učestvovao od prvih dana i bio je jedan od najhrabrijih vojvoda ... 
Bio je veoma rečit i pametan, jedan od retkih pismenih ustanika i
vojvoda ...
Posebno
se isticao kao pregovarač, jer je odlično govorio turski jezik ...
Poginuo je 1806. godine, uoči Mišarske bitke, nedaleko od Šapca, u selu
Krnić, gde se takođe nalazi spomenik podignut u njemu u čast ...
Sa trga
krećemo u kratku šetnjicu do Rogačke crkve ...
Zapravo, u pitanju je Hram Svete Trojice, koji je podignut 1934. godine,
na mestu stare dotrajale kapele,
koja je
postojala još za vreme Prvog srpskog ustanka ...
Plan i predračun za novu crkvu besplatno su uradili inženjeri i
arhitekte Viktor Lukomski, Vojislav Zađina i Vlada Savić,
koji su
proglašeni za počasne građane sela Rogača ...
Episkop
Tihon je izabran za počasnog predsednika građanskog odbora,
dok je
Njegova Svetost patrijarh Varnava izabran za pokrovitelja izgradnje nove
crkve ...
Zidanje
crkve je završeno 13. septembra, a pokrivanje 24. novembra 1934. godine
...
Ulazimo u crkveno dvorište, a tu nas dočekuje mali simpatičan psić ... 
Naravno, cuko je bio veoma raspoložen za maženje i češkanje ...
Cela
porta je čista i veoma lepo uređena, a sam Hram Svete Trojice izgleda
zaista impozantno ...
U porti je već bila pripremljena lomača za logorsku vatru ... 
Nažalost, kao i u slučaju crkve u Nemenikućama, ni ovde nije bilo nikoga
... 
Taman kad smo krenuli nazad ka Lesiju, da bi nastavili naš put ka
Kosmaju, u crkveno dvorište je brekćući ušao trošni raštelovani crveni
Jugić,a iz
njega je izašao paroh Rogačke crkve, koga od milošte zovu pop Sloba ...
Pop Sloba je omiljen i izuzetno cenjen sveštenik u Rogači i okolnim
selima, jedan čestit i častan čovek koji se sa puno želje i truda
konstantno
angažuje za očuvanje verske i kulturno-istorijske baštine Rogačke
parohije ...
Veoma se obradovao što je zatekao nekoga u porti, jer, po njegovim
rečima, meštani veoma retko navraćaju u crkvu,
a da nije
u pitanju neki određeni crkveni datum ili događaj poput veridbe ili
krštenja ...
Odmah nas je uveo unutra i sa zadovoljstvom počeo da pripoveda o
istoriji hrama, kao i o svemu što je urađeno tokom prethodnih godina ...
Bez
ikakvih problema sam dobio dozvolu da načinim nekoliko fotografija ...
Sišli smo
u kriptu hrama, gde se nalazi kosturnica u koju su 1935. godine preneti
posmrtni ostaci 600 vojnika izginulih tokom Prvog svetskog rata
u
žestokim borbama koje su se vodile na planini Kosmaj i okolini ...
O tim borbama će biti reči u nastavku reportaže ...
U kripti Rogačke crkve se nalazi i kovčeg sa posmrtnim ostacima vojvode
Janka Katića ...
Svečani prenos moštiju Janka Katića iz sibničke porte, zajedno sa
originalnim nadgrobnim spomenikom,
obavljen
je 19. oktobra 1935. godine (na mermernoj ploči ispod kovčega je
uklesana pogrešna godina prenosa moštiju) ...
Sledećeg dana, Njegova Svetost patrijarh Varnava, uz asistenciju
sveštenika sreza kosmajskog i hora studenata teologije,
20.
oktobra 1935. godine, obavio je osvećenje novosazidane Rogačke crkve ...
Prilikom
povratka iz kripte pogled mi je zastao na ovom crkvenom barjaku, a
knedla mi se stegla u grlu ...
U pitanju je barjak posvećen mom drugaru "sa sela", Goranu Popoviću,
rođenom 1979. godine i tragično nastradalom 2014. godine ... 
Ovde osećam potrebu da napravim jednu ličnu digresiju, te da se malo
udaljim od glavne teme ove reportaže ...
Gorana
znam bukvalno otkako sam se rodio ...
Kao
klinac i mlađani osnovac sam maltene više vremena provodio u vikendici,
sa babom i dedom, nego u Beogradu ...
A Goran je živeo tu odmah nizbrdo, nepunih stotinak metara ispod mog
placa ...
Od mene
je bio stariji nekih godinu i po dana i uvek sam ga doživljavao kao
starijeg brata ...
Sa njim i njegovom godinu dana mlađom sestrom Gordanom sam se družio po
ceo dan, kako tokom leta, tako i tokom zime ...
Jurcali smo za loptom, igrali žmurke, verali se po drveću, pravili
kućice u šumarku,zajedno
čuvali ovce, obavljali i ozbiljnije poslove po potrebi ...
Vremenom
se društvo širilo ... Tu je bio i komšija Neša, rođen 1986. godine, čija
je kuća bila malo više uz drum,
a potom
se i moja sestra Milena rodila 1988. godine ... Bilo je tu još klinaca
... Bili smo ekipa ...
Trke na sankama tokom zimskog raspusta, niz strmopizd između moje
vikendice i njegove kuće, bile su nezaboravne ...
Ponekad
čak i pogibeljne, naročito kad bismo već dobro uglačanu stazu pred
večernji mraz zalili sa nekoliko kofa vode izvađene iz bunara ...
Potom bi
sutradan svi zajedno krenuli na tri-četiri-sad, a na pola staze se
nalazio šanac sa "mostićem"
preko
kojeg su bezbedno mogle da prelete samo jedne sanke ...
Pravi
doživljaj bi bio kad bi u spust krenuli iz zaleta, ležeći na stomaku, sa
glavom isturenom unapred ...
Zahvaljujući takvom detinjstvu nisam bio obično "beogradsko derište",
već mi je od malih nogu ostao usađen i drugačiji pogled na svet ...
Vozio sam
njegov traktor, skupljali smo seno, polagali stoci, vozio sam se na
kombajnu, krunio kukuruz,
pomagao
sam kad se doziđivao sprat na njegovoj kući ...
U jesen
1998. godine, kao što je to i običaj u svim seoskim porodicama, Goran je
svečano ispraćen u vojsku ...
Nepunih
tri meseca nakon toga, pre završetka osnovne obuke, poslat je na Kosovo
...
Ubrzo je
usledilo i bombardovanje u proleće 1999. godine ...
Saznao sam da je Goran ozbiljno ranjen na Kosovu ...
Pogođen
je u šaku, dobio je prostrelnu ranu kroz butinu, a jedan geler ga je
pogodio u glavu ...
Oporavljao
se u bolnici u Nišu, gde je dočekao i kraj rata ...
Vratio se kući ... Nerado je pričao o onome što je preživeo na Kosovu i
o svim užasima čiji je svedok bio ...
Ipak, onako ugrubo, ispričao mi je kako je jedva izvukao živu glavu ...
Vodile su se borbe oko nekog sela ...
Jedne
noći je manja grupa vojnika, kojoj je i on pripadao, dobila zadatak da
izokola, sa bočne strane,
priđu
selu koje je u tom trenutku kontrolisala neprijateljska strana, da
naprave diverziju, skrenu pažnju neprijatelja,
da bi
onda glavnica vojske udarila direktno na to selo ...
I tako su oni krenuli, ali je zapovednik (nisam zapamtio čin, jer me
zaista iskreno zabole za vojne čvarke) iz nepoznatog razloga
odlučio
da to veče sa glavnicom vojske odustane od udara na neprijateljske
položaje, čime su Goran i njegovi saborci,
koji su
već bili u bočnoj akciji, zapravo bili uludo žrtvovani ...
Skoro svi
su izginuli, a od neprijateljske paljbe izvukli su se samo Goran i jedan
kršni Crnogorac koji je primio nekoliko metaka direktno u stomak ...
I nikom
ništa ...
Spomenuo je Goran i kako su se pre toga odvijale akcije i oko drugih
sela ...
Kako je
dolazila "neka druga vojska", iznosila pokućstvo, tovarila u kamione i
potom palila kuće ...
Vratio se Goran sa Kosova, kao što se i njegov otac Dragovan srećom
vratio iz bratoubilačkog rata s početka devedesetih godina ...
Šaka mu
se oporavila i uspešno je povratio sve pokrete ... Doktori su odlučili
da mu ne vade geler iz glave, jer bi operacija bila rizična ...
Geler mu
nije smetao, tek ga je povremeno svrbeo ...
Odlučio
je da maksimalno iskoristi svoj život ...
Želeo je
veliku porodicu, a s obzirom da je živeo u skromnom, siromašnom seoskom
domaćinstvu, čvrsto je odlučio da, pre nego što osnuje porodicu,
dovrši
kuću koja je još uvek bila neomalterisana i čiji sprat još uvek nije bio
u funkciji, te da opremi kupatilo i uvede vodu u kuću,
a ne da
dovede ženu u domaćinstvo koje još uvek koristi samo poljski klozet, a
vodu doprema sa bunara ...
Zaposlio se u Rudarskom basenu "Kolubara" ... Vredno je radio duple
smene ...
Bio je
spretan, žilav, brzo je napredovao ... Ovladao je upravljanjem na
različitim mašinama ...
Stečeni novac je investirao u kupovinu sopstvenih mašina, te je neradnim
danima, kao i u pauzi između duplih smena u Kolubari, počeo da radi i
privatno ...
Bez pauze
i odmora ... Skoro nijedan temelj za bilo koji objekat u Dučini i
okolnim selima nije bio iskopan,
niti je
bilo koji drugi ozbiljniji građevinski posao bio obavljen, a da Goran
nije upalio i dovezao svoje mašine ...
Doprinosio
je lokalnoj zajednici, često naplaćujući svoje radove samo simbolično
ili ih ne naplaćujući uopšte ...
Činio je
i za pomenuti Hram Svete Trojice u Rogači ...
Bližilo
se ostvarenje sna ... Srećno se oženio sa Natašom ... Dobio je troje
dece ...
A onda je
usledila prokleta 2014. godina i one velike poplave ... Površinski
kopovi u Kolubari su bili potopljeni ...
Došla je i pozna jesen, počela je grejna sezona, toplane su proradile,
potrošnja struje je porasla, a termoelektrana Nikola Tesla
još uvek
nije radila punom parom, pri čemu ni Kolubara nije bila u potpunosti
osposobljena da namiri sve potrebe navedenih potrošača ...
Vlasti su
vršile dodatni pritisak, ne bi li ubrale što više političkih poena ...
Radilo se prekovremeno i naporno, na još uvek delimično poplavljenom
terenu, u lošim uslovima,
na
starim, rashodovanim i nepouzdanim mašinama, jer su poplavljene mašine
mahom ostale neupotrebljive ...
U subotu,
22. novembra 2014. godine, na Polju "D" Rudarskog basena "Kolubara"
dogodila se nesreća ...
Pri
obavljanju pripremnih radova, tačnije, pri postavljanju pontona, došlo
je do popuštanja velikog krana na cevopolagaču, koji je pao na trojicu
radnika ...
Goran je
nažalost na mestu ostao mrtav, potpuno zdrobljen pod kranom ... Druga
dva radnika su pretrpela teže i lakše povrede ...
Tog subotnjeg popodneva, taman smo se Goca i ja spremali da pođemo u
šetnju, kada mi je tata javio tu tragičnu vest ...
Zanemeo
sam, od šoka i neverice ...
Goran je dopremljen u Dučinu u zapečaćenom limenom kovčegu ...
Na dan
sahrane, dok smo ispraćali Gorana na večni počinak, duvao je užasan
ledeni vetar ... Pop Sloba je, takođe vidno potrešen, održao opelo ...
I tako Goran nije dosanjao svoj san ... Život mu je tragično prekinut u
35. godini ... Iza sebe je ostavio suprugu i troje dece, Nemanju, Nevenu
i Nikolu ...
Najstariji
Nemanja je krenuo u peti razred osnovne škole, a najmlađi Nikola još
uvek nije pošao ni u predškolsko ...
Ipak,
Gorana lokalna zajednica nije zaboravila ...
Počevši
od naredne, 2015. godine, svakog leta se u sećanje na njega u Dučini
održava memorijalni turnir u malom fudbalu ...
Tako je 2018. godine održan i četvrti po redu memorijalni turnir "Goran
Popović - Tikin" ...
Tika je inače nadimak Goranovog pradede, koga i ja veoma dobro pamtim
...
Goranov
deda, odnosno Tikin sin, takođe je preminuo veoma mlad, tako da ga se
Goranov otac Dragovan jedva i seća ...
Eto,
sudbina je htela da u porodici Popović svaki drugi naraštaj veoma rano
izgubi muškog člana ...
A što se mene tiče, u srcu ću zauvek nositi pregršt predivnih sećanja na
mog nerazdvojnog drugara iz detinjstva i mladosti, starijeg brata "sa
sela" ...
Nastavljam
dalje sa reportažom ...
Od popa Slobe smo na poklon dobili par časopisa "Kalenić", glasila
šumadijske eparhije ...
Seli smo ponovo u Lesija i nastavili putem od Rogače ka Kosmaju ...
